Roditelji prilično rano počinju da primećuju u čemu su druga deca dobra. Neko već osvaja nagrade iz matematike, neko bez problema govori engleski, neko trenira i osvaja medalje, dok drugo dete svira, crta ili nastupa na školskim priredbama. Kada su takvi primeri svuda oko nas, prirodno je da se pojavi pitanje: A u čemu je moje dete dobro?
Samo pitanje nije problem. Problem nastaje kada od njega napravimo rok koji dete treba što pre da ispuni. Umesto prostora da istražuje, pokušava i menja interesovanja, dete može početi da oseća da već sada mora da pronađe nešto po čemu će se izdvajati.

A osnovna škola možda uopšte nije vreme u kojem dete treba da zna „šta je njegovo“. Mnogo je važnije da tokom tih godina dobije dovoljno različitih iskustava da to postepeno otkrije.

Ocene su važan deo školovanja. One pokazuju koliko je učenik u određenom trenutku savladao gradivo i pomažu da se prati njegov napredak. Ipak, teško da jedan broj može da pokaže celu sliku o sposobnostima deteta.

Jedan učenik će prvi rešiti matematički zadatak. Drugi će možda najbolje objasniti postupak ostatku grupe. Treći će primetiti detalj koji su ostali prevideli, četvrti smisliti originalno rešenje, a peti će biti onaj koji ume da poveže različite ideje i organizuje tim. Sve su to vredne sposobnosti, iako neće svaka završiti kao petica u dnevniku.

Zato nije dobro da dete prerano počne da poistovećuje sopstvenu vrednost sa ocenama. Odličan uspeh jeste postignuće, ali nije jedina mera potencijala, baš kao što prosečna ocena iz nekog predmeta ne znači da dete u toj ili nekoj povezanoj oblasti neće kasnije pronaći svoju snagu.

Mnogo je zanimljivije posmatrati kako dete razmišlja, šta ga pokreće i čemu se vraća čak i kada to od njega niko ne traži.

Kada kažemo da je neko talentovan, često zamišljamo sposobnost koja se pojavila gotovo sama od sebe. Dete sedne za klavir i odmah pokaže izuzetan sluh, uzme loptu i deluje kao da je rođeno za sport ili veoma rano počne da rešava zadatke koji su namenjeni starijima.

Takvi primeri postoje, ali razvoj sposobnosti mnogo češće izgleda manje spektakularno. Dete nešto proba, zainteresuje se, doživi mali uspeh, poželi da pokuša ponovo i vremenom postaje sve bolje. Ono što nekoliko godina kasnije nazivamo talentom često je spoj sklonosti, radoznalosti, podrške, vežbe i istrajnosti.

Zato roditeljsko pitanje ne bi trebalo da bude samo: „Za šta je moje dete talentovano?“ Jednako je važno pitati: „Šta je do sada imalo priliku da proba?“
Teško je otkriti interesovanje za robotiku bez susreta sa robotikom, sklonost ka javnom nastupu bez prilike da se govori pred drugima ili ljubav prema eksperimentima ako je nauka uglavnom ostala na stranicama udžbenika.

Potencijal ne možemo uvek prepoznati posmatranjem; ponekad prvo moramo da stvorimo situaciju u kojoj može da se pojavi.

Jedne godine dinosaurusi, sledeće fudbal. Onda crtanje, eksperimenti, gluma, svemir, programiranje ili muzika. Roditelju može izgledati da dete stalno počinje nešto novo, a ni u čemu ne ostaje dovoljno dugo.

U osnovnoškolskom uzrastu to često nije neodlučnost, već istraživanje. Dete kroz različita iskustva saznaje šta mu prija, šta mu ne odgovara, da li više voli individualni ili timski rad, da li uživa u stvaranju, rešavanju problema, nastupu ili istraživanju. Čak i aktivnost od koje odustane može mu pomoći da bolje upozna sebe.

Zbog toga ne mora svako interesovanje da postane ozbiljan hobi, niti svaka aktivnost treba da završi takmičenjem. Nekada je sasvim dovoljno da dete nešto proba i shvati da želi da nastavi drugim putem.

Mnogo veći problem nastaje kada odrasli prerano donesu zaključak umesto njega: „Ti nisi za sport“, „Ti si naš matematičar“ ili „Tvoja sestra je kreativna, a ti si više praktičan tip“. Takve rečenice deluju bezazleno, ali ih dete lako pretvori u granice onoga što veruje da može ili ne može.

Poređenje je gotovo neizbežno. Roditelji žele da znaju da li se dete razvija očekivanim tempom i često upravo kroz vršnjake pokušavaju da pronađu odgovor. Međutim, postoji velika razlika između praćenja razvoja i stalnog rangiranja.

Ako je drugo dete trenutno bolje u matematici, sportu ili jezicima, to nam ne govori mnogo o putu kojim će se naše dete razvijati narednih godina. Deca ne napreduju istim tempom, ne otkrivaju interesovanja u isto vreme i ne pokazuju svoje sposobnosti na isti način.

Zato je mnogo korisnije porediti dete sa njim samim. Da li danas samostalnije rešava problem nego pre šest meseci? Da li se lakše izražava pred grupom? Da li može duže da ostane uz zadatak koji mu je težak? Da li je pronašlo novu oblast koja ga iskreno zanima?

Takva pitanja menjaju čitavu perspektivu. Cilj više nije da dete bude ispred nekog drugog, već da vidimo da li napreduje u odnosu na sopstvenu početnu tačku.

Kada govorimo o sposobnostima deteta, lako je fokusirati se na ono što se najjednostavnije meri: matematiku, jezike, sport, muziku ili likovno stvaralaštvo. Međutim, postoje osobine koje dugo mogu ostati gotovo nevidljive, a kasnije postaju izuzetno važne.

Neko dete prirodno okuplja grupu i organizuje druge. Drugo ume da sasluša obe strane kada nastane konflikt. Treće postavlja pitanja kojih se niko drugi nije setio, dok četvrto ne odustaje ni kada mu nešto ne uspe iz prvog pokušaja. Kreativnost, inicijativa, saradnja, empatija, komunikacija i istrajnost teško staju u jednu ocenu, ali imaju veliki uticaj na način na koji će dete jednog dana učiti, raditi i odnositi se prema drugima.

Zato je korisno posmatrati ne samo gde dete postiže najbolji rezultat već i u kojim situacijama postaje najviše svoje. Čemu pristupa sa radoznalošću? Kada gubi pojam o vremenu? O čemu priča i kada se školski čas završi? Šta je spremno da pokuša ponovo čak i kada nije odmah uspešno?

U tim malim signalima često se nalazi više informacija o potencijalu nego u jednom izuzetnom rezultatu.

Da bi dete moglo da otkrije svoja interesovanja, nije dovoljno reći mu da ima potencijal. Potrebno mu je ponuditi situacije u kojima taj potencijal može da proveri.

Zato kvalitetno osnovno obrazovanje ne bi trebalo da se svodi samo na smenjivanje predmeta i ocenjivanje gradiva. Projekti, jezici, umetnost, sport, tehnologija, naučni eksperimenti, javni nastup, istraživački zadaci i timski rad daju detetu različite načine da se izrazi i pokaže ono što možda nije vidljivo tokom klasičnog časa.

U Savremenoj osnovnoj školi upravo je ideja personalizovanog razvoja važan deo obrazovnog pristupa. Učenici kroz različite nastavne i vannastavne sadržaje dobijaju prostor da istražuju interesovanja, dok im dodatni programi omogućavaju da oblasti prema kojima pokažu posebnu sklonost razvijaju dalje.

Poenta nije da dete što ranije specijalizujemo. Naprotiv, cilj je da mu tokom osnovne škole proširimo prostor za istraživanje, kako bi vremenom moglo da donosi sigurnije i zrelije odluke o tome šta ga zaista zanima.

Neka deca vrlo rano pokažu jasnu sklonost prema određenoj oblasti. Drugima je potrebno više vremena. To nije razlog za zabrinutost niti postoji uzrast do kojeg dete mora da pronađe talenat koji će ga definisati.
Roditelji u tom procesu mogu mnogo da pomognu upravo onda kada ne pokušavaju da ubrzaju odgovor. Vredi nuditi mogućnosti bez očekivanja da svaka mora postati ozbiljna obaveza, primećivati interesovanje bez trenutnog pretvaranja u rezultat i pohvaliti trud, napredak i istrajnost, a ne samo pobedu ili ocenu.

Detetu koje zna da ne mora odmah da bude najbolje lakše je da ostane početnik. A sposobnost da budemo početnici, da nešto ne znamo i ipak nastavimo da pokušavamo, možda je jedna od najvažnijih pretpostavki svakog kasnijeg razvoja.

Tu se zapravo vidi razlika između pritiska i podrške. Pritisak želi brz odgovor na pitanje: „U čemu ćeš biti najbolji?“ Podrška ostavlja prostor za mnogo važnije pitanje: „Šta još želiš da otkriješ?“

Detinjstvo ne bi trebalo pretvoriti u audiciju na kojoj stalno tražimo dokaz izuzetnosti. Dete ne mora da osvaja takmičenja, bude najbolje u razredu ili već sa deset godina ima jednu oblast po kojoj ga svi prepoznaju da bismo mogli da kažemo da se uspešno razvija.

Mnogo je važnije da tokom osnovne škole sačuva radoznalost, stekne sigurnost da proba nešto novo i nauči da neuspeh u prvom pokušaju ne znači da za nešto „nije stvoreno“. Ako uz to počne da razume šta ga zanima, kako najbolje uči i u kojim oblastima želi da uloži više truda, škola je uradila nešto mnogo vrednije od ranog određivanja njegovog „talenta“.

Jer osnovna škola ne treba prerano da odluči ko je dete. Treba da mu pruži dovoljno prilika da to postepeno otkrije samo.