Postoje pokloni koji se kupuju, i postoje pokloni koji se stvaraju. U Savremenoj osnovnoj školi, prvaci su ovog meseca kreirali nešto što novac ne može da kupi — svoj prvi naslikani zalazak sunca, uz ručno izrađene bukmerkere sa posvetom. Aktivnost je bila deo časa likovnog, ali ono što se desilo u učionici bilo je mnogo više od lekcije o bojama i četkicama. To je bio trenutak u kojem su deca naučila da umetnost nije samo tehnika, već i emocija, priča i gest pažnje prema onima koje volimo.

Svaki učenik je dobio platno, četkicu i palete pune crvenih, narandžastih, žutih i ljubičastih tonova — boja koje nebo dobija kada dan polako tone u noć. Neki su od njih možda videli zalazak sunca na moru, drugi na planini, a neki samo kroz prozor automobila. Ali svi su, na svoj način, znali šta znači taj trenutak. Tišina. Lepota. Promena. I upravo taj osećaj preneli su na svoje slike.

Crne siluete drveća, ptice u letu, planinski vrhovi ili palmini lišća — svaki rad bio je jedinstven, kao i svako dete koje ga je stvorilo. Dok su slike nastajale, učionica je bila ispunjena koncentracijom, radošću i povremenim uzdahom čuđenja kada bi neka boja ispala baš onako kako su zamislili. Deca su eksperimentisala sa prelivanjem boja, sa načinima na koji toplina sunca postepeno prelazi u hladnoću noći, sa mestom gde se nebo dodiruje sa zemljom.

Pored slika, učenici su napravili i male bukmerkere sa posvetom — lanac lišća, cvet, ili samo ime mame napisano pažljivo, slovo po slovo. Sitne stvari koje govore mnogo. Kombinacija slike i bukmerkera nije bila slučajna. Bila je to lekcija o tome kako se isti osećaj može izraziti na različite načine — kroz boju, kroz liniju, kroz reč. Kako umetnost i pisanje dele istu osnovu: želju da se nešto značajno podeli sa drugima.

Ova aktivnost nije bila samo vežba koordinacije ruke i oka ili razumevanja kompozicije. Bila je lekcija o davanju. O tome kako se mala pažnja pretvara u veliku radost. Deca su naučila da stvaranje nečega svojim rukama, ulaganje vremena i truda, nosi težinu koju kupljeni poklon retko može da dostigne. I naučila su nešto još važnije — da iza svake umetnosti stoji namera. Da nije bitno da li je slika savršena, već da li je iskrena.

Jer kada mama primi taj poklon, ona neće videti tehnički nesavršen zalazak sunca. Videće ljubav, trud i poseban trenutak koji je njeno dete provelo razmišljajući o njoj. Videće trenutak kada je njeno dete shvatilo da najlepši pokloni nisu oni koji koštaju najviše, već oni koji nose deo našeg srca. A to je ono što poklone čini neprocenjivim.

U Savremenoj ne želimo samo da učimo decu kako da crtaju. Želimo da ih učimo kako da osećaju, stvaraju i dele svet oko sebe. Jer umetnost nije samo ono što vidiš. Umetnost je ono što daješ. I u tom činu davanja, u tom trenutku kada četkica dodiruje platno sa namerom da napravi nešto lepo za nekoga drugog, deca uče jednu od najvažnijih lekcija života — da je ljubav ono što stvaramo, ne ono što kupujemo. Da je pažnja koju poklanjamo drugima najvrednija stvar koju imamo. I da je umetnost, na kraju krajeva, samo jedan od mnogih načina da kažemo: “Stalo mi je do tebe.”