Svi želimo da naša deca budu samouverena. Želimo da znaju odakle potiču – svoje praznike, hranu, porodične priče, jezik. To je važno. To je neophodno. Ali postoji jedna važna istina koju mnogi roditelji previđaju: dete ne može u potpunosti da razume sopstvenu kulturu dok ne upozna nečiju tuđu.

Razmislite o tome. Riba ne zna da je u vodi dok ne iskoči iz nje. Dete koje poznaje samo svoj način života ne shvata da je njegov način samo jedan od mogućih, a ne jedini. Jede bakinu supu i misli: „Ovo je samo supa.“ Slavi praznike i misli: „Tako ljudi rade.“ Ne zastaje da se zapita: „Zašto mi to radimo? Šta je tu posebno?“

Međutim, kada dete upozna drugu kulturu – kada vidi dete u Indiji kako jede rukama, ili dete u Italiji koje pravi pauzu za ručak od dva sata, ili dete u Japanu koje se klanja učitelju – nešto se menja. Odjednom, njegove sopstvene navike više nisu nevidljive. Počinje da postavlja pitanja: „Čekaj, ne jedu svi supu kašikom? Ne slave svi rođendane sa tortom? Ne zahvaljuju se svi na isti način?“

U tome se krije prava supermoć. Ne u pamćenju činjenica o dalekim zemljama, već u sposobnosti da sopstveni život sagledate kao jednu lepu mogućnost među mnogima. Kada deca odrastaju imajući uvid u samo sopstvenu kulturu, javljaju se dva problema. Prvo, počinju da veruju da je njihov način „normalan“, a svaki drugi „čudan“. To može dovesti do neznanja, a u nekim slučajevima i do predrasuda. Drugo, ne razvijaju radoznalost. Radoznalo dete pita: „Zašto oni to rade?“ Zatvoreno dete kaže: „To je glupo.“

Međutim, tu se krije i lepota ovog procesa. Kada dete učite da razume druge, ne gubite sopstvenu kulturu – već je produbljujete. Dete koje sazna nešto o Ramazanu može da dođe kući i pita: „Zašto mi postimo na Jom Kipur? Zašto slavimo Božić?“ Tada imate priliku da objasnite, da podelite i da kažete: „Ovo je ono što naš narod radi i evo zašto je to važno.“

Druge kulture nisu pretnja porodičnim tradicijama. One su ogledalo. I upravo u tom ogledalu dete prvi put jasno sagledava sopstveno nasleđe.

Ne morate putovati po svetu da biste dete tome naučili. Nisu vam potrebne skupe knjige ni posebni programi. Dovoljne su male, svakodnevne navike koje pokazuju: „Naš način je dobar. Njihov način je takođe dobar. Hajde da uporedimo.“

Evo četiri jednostavna načina da počnete već danas:

Razgovor o hrani

Sledeći put kada jedete zajedno, pitajte dete: „Kako misliš da dete u Francuskoj večera? A u Etiopiji?“ Potražite odgovor zajedno. Možda ćete saznati da deca u Francuskoj večeraju oko 20 časova, dok u Etiopiji jedu uz pomoć mekanog hleba koji se zove indžera, umesto viljuškom. Zatim pitajte: „Zašto mi koristimo viljuške? Zašto jedemo u šest?“ Odjednom, porodični sto postaje mesto učenja o sopstvenoj kulturi.

Upoznavanje praznika

Izaberite jedan praznik iz druge kulture u svakom godišnjem dobu. Naučite jednu osnovnu stvar o njemu – ne sve, već dovoljno da razumete suštinu. Divali, Lunarna nova godina, Hanuka, Bajram. Pitajte: „Šta ovaj praznik slavi i obeležava? Šta obeležava naš sličan praznik?“ Ovde nije reč o promeni uverenja, već o poređenju – a poređenje donosi jasnije razumevanje i drugih i sebe.

Igra pozdrava

Naučite dete kako se pozdravljaju deca u nekoliko različitih zemalja. U Francuskoj se ljube u obraz, u Japanu se klanjaju, a u nekim delovima Kenije pozdrav uključuje skakanje. Zatim pitajte: „Kako se mi pozdravljamo? Rukovanjem? Zagrljajem? Zašto to radimo tako?“ Dete će shvatiti da čak i jedno obično “zdravo” može da kaže mnogo o nekoj kulturi.

Pravilo „nije čudno, već drugačije“

Uvedite ovo kao porodično pravilo. Kada dete kaže „to je čudno“ za nešto iz druge kulture, zastanite i recite: „Nije čudno. Samo je drugačije. Hajde da razumemo zašto.“ Zatim primenite isto i na sopstvenu kulturu: „Neko drugi bi mogao da misli da su i naši običaji čudni. Hajde da mu objasnimo zašto ih mi smatramo važnim.“

Cilj nije da dete zaboravi svoju kulturu, već da se ona zavoli kroz razumevanje šireg konteksta, kada uvidi šta sve postoji oko njega. Dete koje poznaje samo jednu kulturu zapravo je i ne primećuje. Jednostavno živi u njoj kao riba u vodi. Dete koje je upoznalo više kultura može da pogleda svoje običaje, porodicu i svakodnevicu i kaže sa iskrenim ponosom: „Ovo smo mi. I razumem zašto je to važno.“

To nije pitanje teorije. To je roditeljstvo. I funkcioniše.

      #GlobetrottersProject

     #ErasmusPlus

      #LanguageLearning

    #InterculturalDialogue

    #InclusiveEducation