Dete danas može da postavi pitanje veštačkoj inteligenciji i za nekoliko sekundi dobije objašnjenje lekcije, predlog za sastav, rešenje matematičkog zadatka ili ideju za školski projekat. Ono za šta je nekada bilo potrebno prelistati nekoliko knjiga, potražiti pomoć odraslih ili provesti vreme istražujući sada često može da se pojavi na ekranu gotovo trenutno. Za osnovce koji odrastaju uz digitalne tehnologije takav način dolaska do informacija vrlo brzo postaje nešto sasvim uobičajeno.
Upravo zato roditelji i nastavnici sve češće se suočavaju sa istim pitanjem: da li veštačka inteligencija pomaže detetu da lakše i bolje uči ili mu omogućava da preskoči upravo onaj deo zadatka tokom kojeg bi trebalo nešto da nauči? Odgovor zavisi pre svega od načina na koji dete koristi tehnologiju. AI može biti odličan saveznik u učenju, ali samo ukoliko ostane pomoć, a ne zamena za razmišljanje, pokušavanje, greške i samostalno dolaženje do rešenja.

Zamislimo da učenik treba da napiše sastav. Može da unese temu u AI alat, dobije gotov tekst i prepiše ga. Domaći zadatak će možda biti završen za nekoliko minuta, ali će izostati sve ono zbog čega je zadatak zapravo dat: osmišljavanje priče, biranje reči, povezivanje rečenica, izražavanje sopstvenog mišljenja i vežbanje pisanja.

Ista situacija može da se dogodi i sa matematikom. Ako dete samo prepiše konačno rešenje, neće mnogo značiti to što je odgovor tačan. Ako, međutim, zatraži da mu se postupak objasni jednostavnije, zatim zatvori objašnjenje i samostalno pokuša da reši sličan zadatak, tehnologija dobija potpuno drugačiju ulogu. Ona tada ne obavlja posao umesto učenika, već mu pomaže da dođe do trenutka kada može da ga obavi sam.

U tome se možda nalazi i najjednostavniji kriterijum za procenu korisnosti AI alata u osnovnoj školi: da li dete nakon korišćenja tehnologije nešto može samostalno da objasni, uradi ili primeni što pre toga nije moglo? Ako može, AI mu je verovatno pomogao da uči. Ako iza njega ostaje samo gotov odgovor koji ne razume, onda je tehnologija postala prečica.

Veštačka inteligencija ima osobinu koja može biti veoma korisna detetu koje uči – moguće joj je isto pitanje postaviti više puta i svaki put zatražiti drugačije objašnjenje. Učenik koji nije razumeo neki pojam može da traži da mu se objasni jednostavnijim jezikom, kroz primer iz svakodnevnog života ili korak po korak. Može da zatraži nekoliko zadataka za vežbu, pitanja za ponavljanje lekcije ili mali kviz kojim će proveriti koliko je zapamtio.

Kod stranih jezika mogućnosti su još šire. Dete može da vežba kratke dijaloge, da traži primere upotrebe određene reči ili da proveri zbog čega je neka gramatička konstrukcija pogrešna. Prilikom rada na projektu može da koristi AI za pronalaženje ideja koje će zatim samostalno istražiti, porediti i razvijati.
Važno je, međutim, da cilj ne bude što brže završavanje obaveze.

Dete treba postepeno da nauči da tehnologiju koristi onda kada mu je potrebna pomoć da nešto razume, a ne svaki put kada naiđe na zadatak koji zahteva malo više truda. Upravo susret sa problemom, pokušavanje različitih rešenja i učenje iz greške imaju veliku ulogu u razvoju samostalnosti i istrajnosti.

Deca se od najranijeg uzrasta uče da nije sve što pronađu na internetu nužno istinito. Isto pravilo važi i za sadržaj koji generiše veštačka inteligencija. AI može da pogreši, da ponudi nepotpun podatak ili da sastavi odgovor koji zvuči veoma uverljivo iako nije sasvim tačan.

Za osnovca je ovo posebno važna lekcija, jer deca tek razvijaju sposobnost da procenjuju pouzdanost izvora. Ako se naviknu da prvi odgovor koji dobiju prihvataju bez razmišljanja, tehnologija može da podstakne upravo suprotnu naviku od one koju želimo da razvijemo. Zato AI može da postane dobra prilika da dete nauči da proverava informacije i postavlja dodatna pitanja.

Umesto da se razgovor završi rečenicom „Tako je rekao AI”, korisnije je pitati dete kako zna da je nešto tačno, gde još može da proveri podatak i da li se isto objašnjenje nalazi u udžbeniku ili drugom pouzdanom izvoru. Takve male navike vremenom grade kritičko mišljenje, koje će biti važno mnogo duže od bilo kog konkretnog digitalnog alata.

Kada govorimo o osnovnoj školi, važno je imati na umu da se potrebe i sposobnosti dece značajno razlikuju u zavisnosti od uzrasta. Mlađem osnovcu tehnologija može biti zanimljiv način da kroz razgovor, slike, jednostavna objašnjenja i igru istražuje neku temu, ali mu je pritom potrebno mnogo više usmeravanja odraslih. Stariji učenici već mogu postepeno da uče kako da formulišu preciznija pitanja, porede odgovore, proveravaju izvore i razgovaraju o etičkoj upotrebi sadržaja koji je generisan uz pomoć AI-ja.

Zbog toga ne postoji jedno pravilo koje može podjednako da važi za svu decu. Kao i kod drugih digitalnih alata, nivo samostalnosti treba da raste zajedno sa uzrastom, zrelošću i iskustvom deteta. Cilj nije da dete što ranije dobije neograničen pristup tehnologiji, već da je postepeno upoznaje u okruženju u kojem može da nauči kako da je koristi smisleno i odgovorno.

Tu škola i porodica imaju sličan zadatak. Umesto da se tehnologija predstavlja ili kao nešto što treba potpuno izbegavati ili kao rešenje za svaki problem, dete treba da nauči da prepozna situacije u kojima mu ona može pomoći, ali i one u kojima je važno da se osloni na sopstveno znanje i sposobnosti.

Kada dete koristi AI alate, tema nije samo školski uspeh. Jednako je važno naučiti ga da digitalni prostor nije mesto u kojem treba nepromišljeno deliti lične informacije. Ime i prezime, adresa, broj telefona, fotografije, podaci o porodici i drugi privatni sadržaji ne treba da postanu deo razgovora sa digitalnim servisima samo zato što komunikacija sa njima deluje prijateljski i jednostavno.

Detetu takođe treba objasniti da sadržaj koji dobije od AI-ja nije automatski „njegov rad”. Ako je zadatak da napiše priču, napravi prezentaciju ili smisli rešenje problema, svrha nije samo imati proizvod koji će biti predat nastavniku. Mnogo je važnije da učenik učestvuje u njegovom nastanku i može da objasni šta je radio, zašto je nešto izabrao i do kakvog je zaključka došao.

Na taj način razgovor o veštačkoj inteligenciji postaje deo mnogo šire digitalne pismenosti. Dete ne uči samo gde treba da klikne i šta treba da ukuca, već i kako da donosi dobre odluke u digitalnom okruženju.

Brzina kojom se pojavljuju nove aplikacije može kod roditelja da stvori utisak da moraju da poznaju svaki alat koji dete koristi kako bi mogli pravilno da ga usmeravaju. U praksi je mnogo važnije razgovarati o načinu korišćenja nego pokušavati pratiti svaku novu tehnologiju.

Roditelj može da pita dete za šta je koristilo AI, šta je dobilo kao odgovor, šta mu je bilo korisno i kako je proverilo ono što je saznalo. Ako je tehnologija korišćena za domaći zadatak, dobro pitanje može biti i: „Možeš li sada ti meni da objasniš kako se ovo radi?” Takav razgovor vrlo brzo pokazuje da li je dete koristilo alat kako bi nešto naučilo ili samo kako bi došlo do gotovog rezultata.

Važno je i da dete zna da traženje pomoći nije problem. Naprotiv, sposobnost da prepozna kada mu nešto nije jasno i potraži dodatno objašnjenje jeste važna navika u učenju. Ono što treba da nauči jeste razlika između pomoći koja ga vodi ka razumevanju i pomoći koja obavlja čitav posao umesto njega.

Veštačka inteligencija može da objasni definiciju ili ponudi primer, ali nastavnik poznaje učenika, njegov način rada, predznanje, interesovanja i izazove sa kojima se susreće. Može da prepozna da dete zna rezultat, ali ne razume postupak, da postavi dodatno pitanje ili da ga podstakne da proba drugačiji način rešavanja problema.

Upravo zato AI ne treba posmatrati kao zamenu za nastavnika. U školi on može imati vrednost kada je deo dobro osmišljene aktivnosti koja ima jasan obrazovni cilj. Tehnologija tada može učiniti istraživanje zanimljivijim i pružiti dodatne mogućnosti za vežbanje, dok nastavnik ostaje osoba koja vodi učenika kroz proces i pomaže mu da od informacije dođe do znanja.

Za osnovce je takvo usmeravanje posebno važno. Navike učenja koje dete stekne u ovom periodu pratiće ga i kasnije, kada školski zadaci postanu zahtevniji i kada bude imalo mnogo veću slobodu u korišćenju digitalnih alata.

Veštačka inteligencija će sasvim izvesno biti deo okruženja u kojem današnji osnovci odrastaju, uče i jednog dana rade. Zbog toga cilj obrazovanja ne bi trebalo da bude da ih zaštiti od svakog susreta sa novom tehnologijom, već da ih osposobi da je koriste sa razumevanjem.

To podrazumeva radoznalost i otvorenost prema inovacijama, ali istovremeno i sposobnost da se posta

ve granice, proveri informacija i preuzme odgovornost za sopstveni rad.
Savremeno obrazovanje zato ne može da se meri samo time koliko činjenica dete može da zapamti. Jednako je važno da nauči kako da postavlja pitanja, rešava probleme, povezuje znanja, razlikuje pouzdanu informaciju od nepouzdane i samostalno donosi zaključke. Upravo te veštine pomažu detetu da tehnologiju koristi, umesto da od nje zavisi.

Veštačka inteligencija može biti i prečica i odličan alat za učenje. Razlika se ne nalazi u samoj tehnologiji, već u tome šta dete radi nakon što dobije odgovor. Ako ga samo prepiše, prilika za učenje je uglavnom propuštena. Ako ga proveri, postavi novo pitanje, pokuša da razume objašnjenje i zatim znanje primeni samostalno, AI je ispunio mnogo korisniju ulogu.

Zato možda najvažnije pitanje koje treba postaviti osnovcu nije: „Da li si koristio veštačku inteligenciju?”, već: „Šta si uz njenu pomoć naučio da sada možeš da uradiš sam?”