Čas muzičke kulture u prvom razredu počeo je sa stolovima punim neobičnih materijala — kartonske kutije, plastični čepovi od flaša, kolaž papir, drveni štapići, selotejp i mašta. Zadatak je bio jasan: napravite sopstveni instrument. Učenici razreda I-2 prihvatili su izazov ozbiljno i kreativno — svako je pristupilo materijalu na svoj način, birajući boje, oblike i kombinacije koji su odgovarali upravo njima. Neko je napravio kastanjete od dva komada kartona i čepova koji su zveckali savršeno kada bi se udarili jedan o drugi. Neko je obojilo drvene blokove u zeleno i narandžasto i ponosno ih podiglo u vazduh. Neko je od sitnih metalnih zvončića i šarenih gumenih traka složilo instrument koji je zvučao kao pravi. Proces pravljenja nije bio samo tehnički — bio je i lični. Dete koje bira boju, koje odlučuje koliko čepova da pričvrsti, koje testira zvuk i menja plan ako nije zadovoljno, prolazi kroz ceo niz odluka koje izgledaju malo, ali su zapravo ogroman korak u razvoju samopouzdanja i kreativnog mišljenja. Ono što je nastalo nije bila uniformna gomila istih predmeta — bila je to kolekcija ličnih, različitih, originalnih rešenja. I svako je zvučalo.
Kada su kastanjete bile gotove, čas je dobio novi pravac. Uz zvuk instrumenata koje su sami napravili, učenici su otputovali — simbolično, ali sasvim stvarno — u Španiju. Upoznali su se sa flamengom, jednim od najprepoznatljivijih plesnih i muzičkih izraza na svetu, i odmah pokušali da uhvate njegov ritam. Nastavnik je vodio ritmičke igre u kojima su učenici kastanjetama ili štapićima pratili zadati obrazac, a ostatak odeljenja je slušao i odgovarao. Ritam se prenosio s jednog deteta na drugo, menjao, ubrzavao, ponavljao, i svaki put kada bi neko pogodio pravi takt, u prostoriji bi se osetilo nešto poput kolektivnog zadovoljstva. U tim trenucima učionica nije bila samo prostor za učenje — bila je pozornica. A deca nisu bila samo učenici — bila su muzičari koji sviraju sopstvene instrumente i igrači koji osećaju ritam telom, a ne samo glavom. Flamengo nije ostao samo geografska ili kulturna činjenica u svesci. Postao je iskustvo koje se pamti drugačije od svega što se pročita ili prepiše.
Na kraju časa atmosfera se promenila — tiho, gotovo neosetno. Kastanjete su odložene, a na stolovima se pojavila glina. Uz zvuke Prolećnog valcera, iste ruke koje su pre toga udarale ritam počele su nežno da gnječe i oblikuju. Zadatak je bio napraviti figuricu osećanja — nešto što predstavlja ono što dete nosi iznutra, što oseća, što misli. Neko je napravio pticu raširenih krila. Neko malog čovečuljka koji stoji uspravno. Neko jednostavnu, okruglu formu koja je izgledala kao mir. Svaka figurica bila je drugačija, baš kao što je svaki učenik drugačiji — u temperamentu, u načinu na koji doživljava svet, u onome što ga raduje ili smiruje. Ovaj čas nije bio samo o muzici, niti samo o likovnom — bio je o tome kako dete može da prođe kroz više oblika izražavanja u jednom školskom satu i iz svakog iznese nešto autentično svoje. Od recikliranog materijala do instrumenta. Od instrumenta do ritma i flamenca. Od ritma do tišine, gline i unutrašnjeg sveta. To nije bio samo čas. To je bilo putovanje kroz koje je svako dete prošlo na potpuno svoj način.
