Na času likovne kulture u Savremenoj osnovnoj školi nastala je čitava galerija neobičnih, šarenih bića — neka smešna, neka čudna, neka “strašna”, ali sva jednako posebna. Učenici su dobili zadatak da, koristeći temperu, slamčice i četkice, osmisle stvorenje koje predstavlja njihov strah.
Ideja nije bila da strah prikažu na klasičan, tamni način, već da ga transformišu — da mu daju boju, oblik, karakter i čak prijateljsku stranu.

Ova aktivnost nastala je kao nastavak gradiva iz građanskog vaspitanja, gde su prethodnih nedelja razgovarali o emocijama, načinu na koji nastaju i kako ih možemo razumeti. Likovno stvaralaštvo postalo je idealan prostor da o emocijama ne samo pričaju, već da ih izraze, oblikuju i oboje na svoj jedinstven način.U trenutku kada su boje počele da se razlivaju po papiru, učionica se pretvorila u bezbedan prostor — prostor u kom je u redu pričati o strahovima, u kom je u redu biti ranjiv, i u kom je sasvim poželjno biti maštovit.

Deca su zamislila da njihov strah ima “telo” — ponekad razlivene ivice, ponekad čudne noge, ponekad jedno veliko oko ili čak pet njih. Neka stvorenja imala su rogove, druga pipke, treća krilca, ali nije bilo dva ista. Svako dete je kroz svoju kombinaciju boja, oblika i linija ispričalo ličnu priču o tome kako njihov strah izgleda, ali i kako im može pomoći.

Zadatak je počeo tako što su temperu kapali na papir, a zatim je pomoću slamčice duvali u različitim pravcima — stvarajući jedinstvene forme koje su kasnije pretvarali u likove. Nakon toga, uz pomoć četkica dodavali su oči, ruke, noge i prepoznatljive detalje koji njihovom biću daju osobenost.Tokom rada učionicom su odzvanjale rečenice pune kreativnosti i vedrine:
„Moj strah ima tri oči da vidi sve!“  „Ovo je moj strah kad je srećan.“ „Malo je ružan, ali je dobar!“ „Ovaj moj me čuva od mraka!“U tim iskrenim komentarima krije se suština ove radionice — deca uče da strah nije nešto što mora da bude neprijatelj, već nešto što mogu da razumeju, oblikuju i pretvore u svog malog pomoćnika.

Ovaj čas je pokazao koliko je važno da deca uče o emocijama ne samo kroz razgovor, već i kroz praksu. Povezivanjem građanskog vaspitanja i likovne kulture, učenici su dobili mogućnost da svoje emotivne doživljaje izraze vizuelno — bez pritiska, bez ocene “lepo” ili “ružno”, već sa naglaskom na iskrenost i kreativnost.

Kroz ovaj proces deca su:
• učila da prepoznaju i imenuju emocije,
• razvijala emocionalnu pismenost,
• razumela da strah nije tabu tema,
• osetila da imaju pravo da izraze ono što osećaju,
• negovala maštu i kreativno razmišljanje,
• gradila samopouzdanje kroz umetnički izraz.

Nastavnici su pružili podršku i vodili razgovore o tome zašto je važno pričati o onome što nas plaši i kako kreativnost može da bude most ka hrabrosti.Na kraju časa, svaki učenik je ponosno pokazao svoje stvorenje — ne zato što je “lepo”, već zato što je njihovo. Zato što je nastalo iz emocije koju su imali hrabrosti da otkriju i pretoče u umetnost.U Savremenoj verujemo da dete koje ume da razume svoje emocije, da ih imenuje i izrazi, raste u sigurnu, empatičnu i hrabru ličnost. A ovakvi časovi dokaz su da se hrabrost uči — kroz boje, kroz igru i kroz maštu koja decu vodi u svet u kom se svaki strah može pretvoriti u nešto što nam pomaže da rastemo. 💚✨