Vreme je na trenutak prestalo da bude ravna, stroga linija i pretvorilo se u mekanu, tečnu formu, baš kao na čuvenoj Dalijevoj slici. Učenici trećeg razreda upoznali su se sa jednim od najprepoznatljivijih simbola nadrealizma – „Upornošću sećanja“ – i zatim pokušali da je ožive na svoj način. Umesto da vreme juri, u njihovoj učionici ono je usporilo, prelomilo se, skliznulo niz ivice klupa i postalo deo jedne potpuno drugačije umetničke priče.

Ključ zadatka bio je jednostavan, ali maštovit: učenici su dobili zadatak da naprave svoj „topljivi sat“, inspirisan Dalijevim vizuelnim svetom u kojem se logika savija, a stvarnost prelazi u san. Uz kolor olovke, flomastere, makaze i puno istraživanja, nastali su radovi koji su istovremeno zabavni, simbolični i začuđujuće promišljeni. U svakom satu vidi se lični pečat deteta – izbor boja, oblik brojčanika, položaj kazaljki, pa čak i način na koji sat „curi“ preko klupe. Jedni su pravili hrabre kontraste, drugi birali pastelne tonove, a neki su oponašali originalnu sliku do najmanjeg detalja.

Pre nego što su se bacili na rad, učenici su kroz razgovor sa nastavnicom istražili ko je bio Salvador Dali i zašto je njegova umetnost toliko drugačija. Naučili su da Dalijevi radovi nisu tu da „liče na stvarnost“, već da izazovu misao, zbune, otvore vrata mašti i daju potpunu slobodu interpretaciji.
Kada se pred njima pojavila slika „Upornost sećanja“, učenici su uočili ono što i generacije umetnika pre njih – satove koji se tope, krajolik koji deluje kao da je iz sna, osećaj tišine i vremena koje ne prolazi. Pitanja su sama izvirala:
– Zašto se sat topi?
– Da li vreme može da stane?
– Šta je to što Dali pokušava da kaže?
– Da li ovo prikazuje uspomene koje blede?
– Ili simbolizuje da vreme ne vlada nama ako znamo da ga koristimo?

Nastavnica ih je vodila kroz razgovor o tome kako umetnost može da prikaže ono što ne možemo da vidimo – misli, sećanja, osećanja, snove. To je bio trenutak kada su deca počela da shvataju suštinu nadrealizma: umetnost ne mora da bude „tačna“, ali uvek mora da bude iskrena.

Nakon upoznavanja sa Dalijevom slikom, učenici su dobili zadatak – da naprave svoj sat koji će pokazati kako oni vide vreme.
Rezultat? Učionica puna radova koji bi sasvim lepo stajali i u galeriji modernog izraza.
Deca su satove postavila tako da vise preko ivica klupa, baš kao kod Dalija. Time su dobila priliku da razmišljaju i prostorno: kako oblik ide preko ivice, kako senka utiče na izgled, šta se dešava kada se nešto savija u prostoru.
Tokom rada čuli su se komentari koji bi oduševili svakog umetnika:
✨ „Moj sat pokazuje vreme kada mi je najlepše.“
✨ „Ovaj moj se topi jer ne volim da žurim.“
✨ „Meni se sat krivi jer kad učim matematiku, vreme ide sporije!“
✨ „Ovaj je ružičast jer je to vreme kada idem kući.“
Čak i u humoru, vidi se duboko razumevanje – deca intuitivno povezuju vreme sa emocijama, obavezama, raspoloženjem i doživljajem dana.
Ovakav pristup umetnosti deci donosi mnogo više od lepih radova za zidove škole.
– Razvijaju vizuelnu pismenost: uče da posmatraju, tumače, povezaju simbole.
– Jačaju finu motoriku i preciznost.
– Uče se kreativnom rešavanju zadataka bez „tačnog odgovora“.
– Shvataju da umetnost može biti zabavna, neočekivana, pa čak i pomalo „čudna“.
– Grade samopouzdanje jer svaki rad, bez izuzetka, ima vrednost i autentičnost.
Kroz Dali-ja, učenici su zapravo učili o sebi – o tome kako doživljavaju vreme, kako se menjaju kroz dan, kako vide svet kada ga puste da bude malo magičniji.

U Savremenoj negujemo upravo to: hrabrost da dete razmišlja drugačije, da stvori nešto što nikada ranije nije postojalo i da zna da je njegova mašta jednako važna kao svaka lekcija iz knjige.