Na času koji je spojio srpski jezik i likovnu kulturu u Savremenoj osnovnoj školi, učenici su pristupili učenju ćirilice na način koji prevazilazi klasično pamćenje – kroz dodir, oblik i boju. Umesto da slova ostanu samo na papiru, postala su trodimenzionalna, opipljiva, obojana. Cilj nije bio samo naučiti kako slovo izgleda, već osetiti kako nastaje, kako se gradi, kako linija postaje forma. Ovakav pristup spaja vizuelno, taktilno i kreativno učenje, čineći pismenost iskustvom koje se pamti.

Učenici su prvo prstima oblikovali slova od gline – polako, pažljivo, prateći liniju koju dobro poznaju sa stranica bukvarа. Svaki pokret ruke bio je i vežba fine motorike i proces razumevanja strukture slova. Zatim su slova preneli na papir, dodali boju temperom i stvorili teksturu pomoću čačkalica, drvenih štapića i drugih alata. Neka slova su postala gruba i ispupčena, druga glatka i živopisna. Svako slovo nosilo je lični pečat svog tvorca.

Rad rukama nije bio samo zabavan – bio je suštinski deo učenja. Kada dete oblikuje slovo prstima, ono ga ne samo vidi, već ga i oseća. Kada ga boji, razmišlja o tome kako izgleda. Kada mu dodaje teksturu, eksperimentiše sa izrazom. Ovaj proces aktivira različite delove mozga, jačajući povezanost između vizuelnog prepoznavanja, motoričke kontrole i pamćenja. Učenici koji su na ovaj način radili na slovima mnogo lakše ih prepoznaju i reprodukuju kasnije.

Tokom časa, učionice su bile pune koncentracije, ali i slobode. Greške nisu bile problem – ako se glina raspala, mogla se ponovo složiti. Ako boja nije bila onakva kako je zamišljeno, mogla se promeniti. Upravo ta sloboda eksperimentisanja omogućila je učenicima da se osećaju samopouzdano u procesu učenja. Radili su u svom tempu, birajući boje i tehnike koje im odgovaraju, stvarajući slova koja su jedinstvena kao i oni sami.

Damjan, Maša, Vana i Aleksa takmičili su se svako u svojoj kategoriji, ali svi su imali jednu zajedničku stvar – spremnost. Spremnost koja ne dolazi preko noći, već kroz redovne časove robotike, kroz projekte, izazove, timski rad i logičko razmišljanje koje postaje navika. Na takmičenju su se suočili sa zadacima koji su zahtevali preciznost, kreativnost i analitičko razmišljanje. I pokazali su da su više nego spremni.
Prvo mesto, drugo mesto, dva treća mesta. Možda brojke ne zvuče dramatično, ali kontekst jeste – devet opština, stotine učenika, а Savremena osvaja prva tri pozicije. To nije samo individualni uspeh četvoro učenika. To je potvrda da pristup nastavi ima značaj. Da kada se nešto radi ozbiljno, redovno i sa jasnim ciljem, rezultati dolaze. I dolaze snažno.

Ovaj čas pokazao je koliko likovna kultura i srpski jezik mogu biti snažni kada rade zajedno. Ćirilica nije samo sistem znakova – ona je kulturno nasleđe, vizuelni identitet, alat komunikacije. A kada se uči kroz umetnost, postaje nešto mnogo više od toga – postaje lična kreacija. Učenici su shvatili da slova nisu samo nešto što se piše, već nešto što se gradi, oblikuje i doživljava.

Završeni radovi – slova u glini, obojеna, ukrašena, različita – svedoče o angažovanosti, pažnji i radosti stvaranja. Svaki rad nosi trag procesa koji je mnogo važniji od finalnog proizvoda. To je proces u kome se uči strpljenjem, pokušajem, ispravljanjem. U kome se pismenost ne uči samo glavom, već i rukama. I u kome svako dete pronalazi svoj način da se poveže sa jezikom koji ga okružuje.

Upravo ovakvi časovi čine Savremenu osnovnu školu mestom gde učenje nije samo prenošenje znanja, već prostor u kome svako dete može da istražuje, eksperimentiše i raste – kroz oblik, boju i slova koja postaju deo njih samih.