Na času likovne kulture u Savremenoj osnovnoj školi, učenici su zakoračili u svet jednog od najuticajnijih umetnika 20. veka – Pabla Pikasa. Kroz analizu njegovog prepoznatljivog kubističkog stila, Savremenci su istraživali kako se lice može prikazati iz više uglova istovremenom, kako geometrijske forme grade emociju, i zašto umetnost ne mora da bude realistična da bi bila snažna. Cilj nije bio da se Pikaso kopira, već da se razume – a onda da svako pronađe svoj način da tu inspiraciju pretoči u crtež koji nosi lični pečat.
Pre nego što su posegnuli za bojama i markерima, razgovor je bio ključan. Šta čini kubizam prepoznatljivim? Kako Pikaso razlaže lice na fragmente, a zatim ga ponovo sastavlja na nov, neočekivan način? Kako boja, linija i forma zajedno stvaraju karakter? Učenici su posmatrali reprodukcije dela, postavljali pitanja, razmenjivali utiske. I shvatili nešto važno – da umetnost počinje sa slobodom da se svet vidi drugačije.
U praktičnom delu časa, učionici su se pretvorile u male ateljee. Svaki učenik kreirao je portret inspirisan Pikasovim pristupom – podeljeno lice, asimetrija, neobične proporcije, smelе boje. Neki su se odlučili za oštre kontraste i dinamične linije, drugi za nežnije tonove i igru uzoraka. Rezultat? Nijedan rad nije ličio na drugi. Iako su svi polazili iz istog zadatka, svaki crtež nosio je ličnu interpretaciju, temperament i umetničku hrabrost svog autora.
Tokom rada, greške su bile dozvoljene – čak i poželјne. Linija koja ode u neočekivanom pravcu, boja koja „ne paše”, detalj koji izgleda čudno – sve to je postajalo deo procesa, prilika da se stvori nešto autentično. Upravo ta sloboda dala je učenicima prostor da eksperimentišu, menjaju, dodaju, brišu, i na kraju – da stoje ponosno sa radom koji je samo njihov. Koncentracija, strpljenje i vizuelno razmišljanje nisu bili samo vežba likovne tehnike, već razvoj načina mišljenja koji ide dalje od učionice.
Ovaj čas pokazao je koliko likovna kultura u Savremenoj osnovnoj školi prevazilazi učenje pravila i tehnika. Upoznavanje sa Pikasom i kubizmom nije bilo istorijska lekcija – bilo je otvaranje prozora ka različitim načinima posmatranja sveta. Kroz umetnost, učenici uče da postoji mnogo načina da se nešto vidi, izrazi i razume. I da njihov pogled, njihov glas, njihova interpretacija – imaju vrednost.
Završeni radovi, ponosno prikazani, svedoče o angažovanosti, razumevanju i slobodi stvaranja. Svaki portret nosi priču, emociju i umetničku odluku. To je ono što čini ovakve časove važnim – ne samo zbog onog što se nauči o Pikasu, već zbog onog što se nauči o sebi.
