Rezultate sa testa inteligencije jedni ponosno ističu, dok ih drugi stidljivo kriju. Međutim, činjenica je da ste tokom života makar jednom uradili IQ test. U današnjem vremenu društvenih mreža ljudi često iz zabave rešavaju ovakve testove pa je tako veoma tražen navodni Ajnštajnov test, ali i najkraći test inteligencije za one koji nemaju previše vremena.
Međutim, testiranje inteligencije ima važnu primenu u obrazovanju, poslovanju i drugim sferama ljudskog života, stoga stručnjaci posvećuju mnogo vremena razvijanju i tumačenju ovakvih testova.
Zbog čega se inteligencija meri i šta nam test inteligencije zaista govori?
Koeficijent inteligencije je rezultat dobijen iz standardizovanih testova napravljenih da procene ljudsku inteligenciju. Rezultat IQ testa predstavlja količnik inteligencije koji se dobija kada se podele mentalni uzrast i kalendarski uzrast, a potom se taj rezultat pomnoži sa 100.
Merenje inteligencije postalo je veoma rasprostranjeno u 20. veku, a rezultati dobijeni na ovaj način često su povezivani sa socijalnim i biološkim poreklom osobe, ali i kao prediktori njenog uspeha u životu.
Ipak, jedna od najvažnijih svrha testiranja inteligencije jeste potencijalna primena takvih rezultata u obrazovanju. Često se smatra da na osnovu takvih testova možemo oceniti da li će neko dete imati poteškoća u školi, ali i da donekle predvidimo njegovu profesionalnu budućnost.
Međutim, pitanje koje mnogi stručnjaci za edukaciju postavljaju je:
Švajcarski psiholog Žan Pijaže tvorac je teorije kognitivnog razvoja. Njegova dostignuća i danas se uvažavaju kada je reč o vaspitanju i obrazovanju dece. A jedno od najznačajnijih Pijažeovih saznanja je da:
U vreme kad je nastala, Pijažeova teorija bila je revolucionarna jer je tvrdila:
Naime, pre Pijažeovih uvida smatralo se da kognitivni razvoj dece počinje tek sa usvajanjem jezika.
Pijažeova dostignuća i danas su jedna od najuticajnijih i najzanimljivijih kada je reč o intelektualnom razvoju dece, a posebno tvrdnja da se kognitivni razvoj odvija u sinergiji sa okruženjem. U tom smislu okolina u kojoj se dete formira od izuzetnog je značaja za njegov razvitak:
Prema Pijažeu, postoje 4 kognitivna stadijuma u razvitku svakog deteta:
1. Senzomotorni stadijum (od rođenja do oko 2. godine života). Tokom ovog perioda deca uče o svetu putem svojih čula i kroz interakciju sa različitim objektima. Ovo je jedna od najznačajnijih faza, a gotovo u celosti se odvija pre usvajanja govora.
Šta je najvažnije u ovoj fazi: Najveća promena koja se odvija kod deteta u ovom periodu jeste u njegovom shvatanju da objekat postoji nezavisno od njega. Naime,
u početku za dete objekat postoji samo dok ga ono opaža. Ukoliko se objekat sakrije, dete misli da objekat ne postoji. Kasnije, ono shvata da objekat postoji i kada je sakriven, odnosno kada ga ne vidi. Takođe, u ovom periodu dete još uvek ne razlikuje sebe od spoljašnjeg sveta i tek bi na njegovom završetku trebalo da stekne osećanje šta pripada njemu, a šta svetu van njega.
2. Preoperacioni stadijum (od 2. do 7. godine). Ovo je period u kome deca ovladavaju jezikom, razvijaju memoriju i imaginaciju. Ona počinju da shvataju stvari na simbolički način i dobijaju predstave o prošlosti i budućnosti.
Šta je najvažnije u ovoj fazi: Zahvaljujući razvoju jezika deca u ovom periodu mnogo lakše komuniciraju sa drugima, a u stanju su i da razdvoje znak od onoga što on predstavlja. Koliko je razvoj jezika intenzivan u ovom periodu govori i sledeći podatak:
Karakteristično za ovaj period je da se deca u mišljenju usredsređuju samo na jedan aspekt problema i, kada nešto govore, to čine samo iz svoje perspektive. Tako će, na primer, dečak moći da kaže da ima sestru, ali na pitanje da li njegova sestra ima brata, odgovoriće odrično. Jednostavno, deca u ovom periodu još uvek imaju problem da se unesu u tuđu perspektivu.
3. Stadijum konkretnih operacija (od 7. do 11. godine). Tokom ovog perioda deca postaju svesnija spoljašnjih događaja, kao i osećanja drugih. Njihova percepcija manje je egocentrična i oni su u stanju da prihvate to da ne dele svi njihove misli, osećanja i uverenja.
Šta je najvažnije u ovoj fazi: Deca postaju sposobna da sagledaju problem iz različitih aspekata, pa su tako u stanju da klasifikuju objekte po više karakteristika i da donose zaključke iz upoređivanja odnosa među objektima.
4. Stadijum formalnih operacija (od 11. godine). Deca u ovom periodu postaju sposobna da koriste logiku prilikom rešavanja problema, sagledavaju svet oko sebe i planiraju sopstvenu budućnost. Ovo je period u kome intelektualni razvoj dostiže svoj pun potencijal.
Šta je najvažnije u ovoj fazi: Deca počinju da razmišljaju o apstraktnim pojmovima kao što su istina, pravda, pravičnost. Sistematični i metodički pristup problemima i traganje za rešenjima odlike su deduktivnog mišljenja, koje se takođe razvija u ovim godinama. A ovo je i period u kome adolescent upoređuje svoje mišljenje sa drugima, razvija sposobnost za rad u timu i priprema se za samostalan život u zajednici.
Pijažeov doprinos obrazovanju i vaspitanju dece veliki je jer je pokazao da su rane faze odrastanja veoma važne. To je period u kome obrazovne institucije i roditelji treba da rade u sinergiji kako bi detetu pomogli da ostvari svoj pun potencijal.
Još jedna važna stvar koju smo naučili od Pijažea jeste da dete mora da usvaja nova znanja na različite načine, kroz teoriju, praksu, samostalan/timski rad i eksperiment. Glavni cilj je naučiti decu da misle samostalno, kritički, i stvoriti podsticajno okruženje koje će im omogućiti da ostvare sav svoj potencijal.
Kognitivni razvoj deteta podrazumeva veštine kao što su kratkoročna memorija, logičko rasuđivanje, audio-vizuelno procesuiranje…
Drugim rečima, ovo su veštine koje nam omogućavaju da:
Ove kognitivne veštine javljaju se postepeno, svaka u svoje vreme, a jednom kada se razviju, sve zajedno čine moćnu mašinu koja je naš mozak:
Kako to izgleda: Dete pamti određene sekvence događaja i vezuje ih za konkretne situacije. Tako na primer zna iz čega se sastoji odlazak u prodavnicu: uzimanje kolica, biranje proizvoda, čekanje na kasi, plaćanje i odlazak kući sa namirnicama.
Kako to izgleda: Deca počinju da shvataju dodavanje i oduzimanje, kao i da povezuju izgled slova sa njegovim zvukom.
Kognitivni test trebalo bi da utvrdi razvijenost svake od ovih veština kod deteta.
U teoriji testiranje inteligencije kod dece deluje privlačno jer bi moglo da dovede do posebnog pristupa obrazovanju u odnosu na rezultate koje deca postižu. Kao i obično, praksa je malo komplikovanija.
Iako su standardizovani testovi za inteligenciju u upotrebi preko 100 godina, postoji neslaganje među stručnjacima za obrazovanje koliko su zapravo oni korisni: posebno kada je reč o deci.
Cilj standardizovanog testa za inteligenciju jeste da izmeri mentalni kapacitet koristeći različite kategorije kao što su: verbalne veštine, vizuelno-prostorno zaključivanje, memorija i brzina obrada informacija.
Rezultat testa izražava se u brojevima u odnosu na detetov kalendarski i mentalni uzrast i tako se dolazi do zaključka da li je dete natprosečno, prosečno ili ispotprosečno inteligentno. U odnosu na to određuje se da li će detetu tokom školovanja biti potrebna dodatna pomoć ili ne.
Kada su u pitanju deca, dva najčešće upotrebljavana i specijalno za decu kreirana testa su Wechsler Intelligence Scale for Children – Fifth Edition (WISC-V) i Differential Ability Scales – Second Edition (DAS-II). Prvi se upotrebljava za decu uzrasta od 6 do 16 godina, a drugi za decu od 2 do 17 godina. Za razliku od njih, Stanford-Binet Intelligence Scale – Fifth Edition upotrebljava se za testiranje svih uzrasnih grupa od 2 do 80 godina.
Svaki od ovih testova ima svoje specifičnosti, a kada je reč o merenju inteligencije kod dece, smatra se da je najtemeljniji Vekslerov test inteligencije za decu.
Vekslerov IQ test za decu donosi rezultate iz 5 kategorija:
U zavisnosti od tipa testa i uzrasta deteta, prosečna inteligencija definiše se rezultatom od 90 do 110.
U idealnom svetu možda bismo i mogli da izmerimo potpuno jasno i bez ikakvih varijabli dečju inteligenciju. Međutim, živimo u svetu koji odlikuju dinamika i promene.
A upravo kako dečje telo raste i razvija se, menjaju se i rezultati koje postiže na testu:
Pored toga, brojni faktori koji imaju značajnu ulogu u životu deteta i koji se mogu ispoljiti na dan testa nisu uzeti u obzir, neki od njih su: distrakcija, anksioznost i stres. Svi ovi faktori mogu značajno da utiču na rezultate deteta.
Rezultati IQ testa često predstavljaju etiketiranje, odnosno spoljašnje određenje, koje kod deteta može stvoriti pogrešan utisak: da ništa što uradi ne može promeniti tu spoljnu determinantu:
Umesto da se fokusira na stil učenja i različite talente koje dete razvija, IQ test za decu često je pravljen tako da odgovara samo jednom stilu učenja i shvatanja inteligencije, a deci pripisuje određeni rezultat koji kasnije učitelji i nastavnici koriste da odrede način njegovog obrazovanja.
Ovo može biti štetno iz više razloga, a jedan od glavnih je ovaj:
Ovo ne znači, naravno, da su IQ testovi loši. Naprotiv, oni mogu biti sjajan način da se izmere specifični aspekti inteligencije dece, ali njima nedostaje šira slika. Odnosno, celovit pogled na dečju ličnost, njegove talente i potencijale.
Dobra nastava neće se fokusirati isključivo na rezultate koje dete postiže na opštem standardizovanom testu inteligencije, već će pokušati da shvati koji stil učenja najbolje odgovara svakom pojedinačnom učeniku, koje su njegove slabosti, koje jake strane, otkriće skrivene talente i pomoći mu da razvije one postojeće.
Jedan od najboljih načina da se razumeju potrebe deteta jeste kreiranje otvorenog, podsticajnog i bezbednog okruženja u kome ono može da uči, eksperimentiše, istražuje bez straha od greške. Ovakav holistički pristup pomoći će nastavnicima da kreiraju mnogo bolji nastavni pristup detetu i tako mu pomognu da ostvari sve svoje potencijale.
Profesor na Harvardu i razvojni psiholog Hauard Gardner razvio je teoriju višestruke inteligencije (Howard Gardner’s Theory of Multiple Intelligences). Njegov pristup javlja se kao kritika klasičnog koncepta inteligencije dece i standardizovanih IQ testova koji mere samo logičke, lingvističke i prostorne sposobnosti. Nasuprot tome, teorija višestruke inteligencije nastoji da sagleda dete u njegovoj složenosti i celovitosti kako bi se obezbedili najbolji uslovi za njegov razvoj.
Prema ovoj teoriji, ljudi poseduju više načina da procesiraju i predstave različite tipove informacija, a svaki od njih nezavisan je u odnosu na druge. Stoga koncept jedne inteligencije nije dovoljan, već bi sposobnosti čoveka trebalo meriti kroz razvijenost svakog od različitih tipova inteligencije.
Klasičan program višestruke inteligencije prepoznaje 8 tipova inteligencije, a svaki od njih može biti značajan za različite profesije. To znači da ranim identifikovanjem dominantnih tipova inteligencije kod deteta možemo da naslutimo i koje su to profesije u kojima bi ono moglo da bude uspešno. Takođe, svaki od 8 tipova može se dodatno razvijati, što omogućava detetu da slobodno raste bez predeterminisanosti koju ponekad standardni IQ testovi nose.
8 TIPOVA INTELIGENCIJE DECE I BUDUĆA ZANIMANJA ZA KOJA SE VEZUJU:
Savremena osnovna škola jedina je obrazovna ustanova u regionu koja u svom pristupu primenjuje Hauardov program za razvoj višestruke inteligencije. Zahvaljujući ovome deca dobijaju priliku da razviju sve svoje talente, otkriju one skrivene i tako ostvare pun potencijal svog intelektualnog i emotivnog razvoja.
Pre upisa u Savremenu, pored redovnih testova, deca polažu i poseban test kojim se određuju njihovi afiniteti i stilovi učenja koji im najbolje odgovaraju. Zahvaljujući ovome za svakog učenika kreira se personalizovan program koji podrazumeva usvajanje opšteg plana i programa na način koji odgovara stilu i ritmu pojedinačnog deteta.
Učenici Savremene odrastaju u podsticajnoj sredini koja ih kroz projektnu nastavu motiviše da rade u timovima, slobodno istražuju i kritički misle, dok se moderna edukativna tehnologija prilagođava njihovim pojedinačnim stilovima učenja, omogućavajući im da gradivo sagledavaju kroz različite medije i da stupe u interaktivan odnos sa njim.
Bogat program vannastavnih aktivnosti ohrabruje učenike da se oprobaju u mnoštvu aktivnosti – od sporta, preko programiranja i robotike, pa sve do umetnosti i očuvanja okoline.
U Savremenoj svako dete predstavlja neponovljivu individuu sa mnoštvom talenata i afiniteta koje treba otkriti i ohrabriti. Slobodan razvoj u zajednici koja neguje vrednosti drugarstva, učenja i otvorenosti cilj je nastavnog procesa u Savremenoj, a osmeh na licu naših učenika i njihovih roditelja govori da smo na pravom putu.
Leave a Comment