Test za roditelje

Test za roditelje

Obrazovne institucije
Obrazovni servisi
dete uči o stilskim figurama

Najlakši način da naučite stilske figure u srpskom jeziku

/ / Blog, I-IV, Kombinovani, Nacionalni, V-VIII / 17.01.2020

Najlakši način da naučite stilske figure u srpskom jeziku

Svesni ili ne, svi mi, čak i u svakodnevnom govoru, upotrebljavamo stilske figure. Zahvaljujući njima, u stanju smo da izrazimo bogatstvo svog ličnog i emocionalnog sveta. Međutim, zbog čega je stilske figure ponekad teško naučiti? Mnogi učenici muku muče sa njihovim prepoznavanjem u tekstu iz jednog prostog razloga: primeri kojima se ilustruju stilske figure često su današnjim učenicima nerazumljivi.

Donosimo vam pregled najčešćih stilskih figura u srpskom jeziku i jednostavne primere koji će vam pomoći da naučite da ih uvek prepoznate u govoru ili tekstu.

Šta su stilske figure?

Stilske figure predstavljaju odstupanje od standardnog jezika i izražavanja, koji treba da budu što jasniji. Međutim, zahvaljujući njima, moguće je izražavati se na ličniji, emocionalniji, pa i zabavniji način.

Iako se veruje da su stilske figure u vezi samo sa književnošću, činjenica je da svi mi u jeziku svakodnevno koristimo brojne stilske figure, čak i kad ih nismo svesni. Stilske figure predstavljaju odstupanje od uobičajenog govora. Zahvaljujući njima, izražavanje može postati otmenije, originalnije, slikovitije, emotivnije i još mnogo toga drugog – u skladu s tim šta želimo da postignemo.

  • Drugim rečima, stilske figure pomažu jeziku da ne bude dosadan.

Običan govor je kao prosečan bazen: rupa puna vode. Može vam lepo poslužiti da se rashladite tokom vrelih letnjih dana. Stilske figure su akva-park pun ludih tobogana, zabavnih vožnji i mnoštva sadržaja. Jednostavno, pomoću stilskih figura izražavamo sve ono šareno, dinamično, emocionalno što se u nama nalazi.

Sada ćemo vam opisati neke od najčešćih stilskih figura i pokazati kako da ih prepoznate u srpskom jeziku.

knjiga sa objašnjenim stilskim figurama

Stilske figure u srpskom jeziku

Onomatopeja. U pitanju je predstavljanje ili „slikanje” zvučnih pojava pomoću glasova. Tako, na primer, mjau-mjau, av-av, kukuriku predstavljaju onomatopejske reči. Ovo je relativno jednostavan primer jer ove reči nemaju nikakav smisao osim zvučanja. Međutim, i reči koje često koristimo u govoru i čije zvučanje ne čujemo zbog jasno prisutnog smisla mogu predstavljati reči nastale upotrebom onomatopeje. Tako reč grmi, zahvaljujući glasu r, zvučno dočarava grmljavinu.

Igra reči (kalambur). Nastaje tako što se u vezu dovode reči koje su slične samo po svom glasovnom sastavu ili ih govornik prekroji da tako zvuče: „Pitali čobanina kako u njegovom selu zovu vuka, a on odgovorio da oni vuka ne zovu, već on i nepozvan dođe.”

U ovom slučaju igra reči počiva na različitom značenju reči zvati u smislu nazivanja i zvati u smislu pozivanja.

Anafora. Ovo je jednostavna figura koja predstavlja ponavljanje iste reči na početku uzastopnih rečenica ili rečeničnih delova, odnosno stihova.

Dobar primer anafore nalazi se u pesmi „Zidanje Skadra”:

Grad gradili Skadar na Bojani,

Grad gradili tri godine dana…

Ili u pesmi repera Smoke Mardeljana:

Svaki dan nova škola, svaki dan nova borba. („40 lajni”)

Epifora. Nasuprot anafori, epifora je figura u kojoj pesnik ponavlja istu reč na kraju uzastopnih rečenica, rečeničnih delova ili stihova:

Kupi vojske koliko ti drago,

Pod Stalaća kad je tebi drago,

Udri Stalać kako ti je drago… („Smrt vojvode Prijezde”)

Gradacija. Gradacija je stilska figura u kojoj se nižu jedinice nabrajanja tako da svaka nadmašuje onu prethodnu. Ukoliko elementi takvog nabrajanja idu naviše, vrhunac nabrajanja je klimaks:

Jer postoji samo jedan grad,

I samo jedan dolazak,

I samo jedan susret. (Matija Bećković, „Kad dođeš u bilo koji grad”)

Sa druge strane je antiklimaks, u kome se poređenje odvija od jačeg ka slabijem i izražava opadanje vrednosti:

I biti slab, i nemoćan,

I sam bez igdje ikoga,

I nemiran, i očajan. (Tin Ujević, „Svakidašnja jadikovka”)

Inverzija. Označava promenu reda reči koji je uobičajen u svakodnevnom govoru. Reč koja se nađe na početku ili kraju izloženija je pažnji slušalaca, stoga se inverzija vrši sa ciljem isticanja određenih reči.

Umesto „Osta danas ćuprija na Drini”, Ivo Andrić je upotrebio inverziju i napisao „Osta danas na Drini ćuprija”. Na taj način se posebno ističe poslednja reč, a i čitava rečenica dobija poetičniji prizvuk.

Elipsa. U pitanju je figura u kojoj se iz rečenice izostavljaju sve reči čiji se smisao podrazumeva. Na primer:

  • Široko poznata poslovica „Mi o vuku, a vuk na vrata” zapravo je eliptičan iskaz nastao izbacivanjem reči koje se podrazumevaju: „Mi razgovaramo o vuku, a vuk je došao na vrata”.

Apostrofa. Ova figura predstavlja prividno obraćanje nekome. Uveli su je besednici kada bi se, umesto slušaocima, obraćali neposredno nekoj osobi u vokativu.

Fikreta, između mene i dna,

Još samo ti stojiš, Fikreta. (Zabranjeno pušenje, „Poslednja oaza”)

Pažnja: Apostrofom se ne moraju zvati samo ljudi, već i predmeti. Stilske figure u pesmi „Plava grobnica” Milutina Bojića brojne su: od metafore, preko epiteta, do poređenja, ali čuveni početak pesme otvara se upravo apostrofom:

  • Stojte, galije carske!

Retorsko pitanje. Reč je o iskazu u obliku pitanja, ali ne radi dobijanja odgovora. Naime, pitanje je samo prividno, a odgovor je očigledan.

Glavo luda, sve se mijenja,

Šta će nama izmirenja? (Zdravko Čolić, „Glavo luda”)

Epitet. Ovo je jedna od najčešće upotrebljavanih stilskih figura. Epitet se obično sastoji iz prideva i ponekad se označava kao „ukrasni pridev”. To znači da nije nužan u samom iskazu, već se koristi da taj iskaz učini efektnijim i lepšim. Stilske figure u pesmi „Kosovka devojka” su raznovrsne, a jedna od najčešćih upravo je epitet:

Zasukala bijele rukave,

Zasukala do beli lakata,

Na plećima nosi hleba bela. („Kosovka devojka”)

Ukoliko bismo iz ovih stihova izostavili epitet belo, i dalje bismo razumeli o čemu je reč, ali bi stihovi izgubili na efektnosti i lepoti.

U svakodnevnom i profesionalnom govoru epiteti se retko upotrebljavaju, pa su čak i nepoželjni jer ometaju efikasnost komunikacije, međutim, u umetničkim tekstovima epiteti se mogu slobodno upotrebljavati. Jedino treba voditi računa da se sa njihovom upotrebom ne pretera jer mogu pokvariti stil.

Takođe, u narodnoj književnosti postoje stalni epiteti, oni su toliko srasli sa pojedinim rečima da ih pesnik upotrebljava u svim situacijama:

  • zvezdano nebo, crni Arapin, rujno vino.

Eufemizam. U pitanju je ublažavanje iskaza i korišćenje opisnih izraza umesto onih koji bi odgovarali situaciji, ali koji su previše grubi:

  • premazan svim bojama – prevarant;
  • nečastivi – đavo;
  • zaobići istinu – slagati.

Poređenje ili komparacija. Reč je o stilskoj figuri u kojoj se jedna pojava dovodi u vezu sa drugom na osnovu neke zajedničke osobine:

  • junak hrabar kao lav.

Osobina zajednička junaku i lavu u ovom slučaju jeste hrabrost, a dovođenjem u vezu junaka sa lavom samo se ističe stepen junakove hrabrosti. Otuda je poređenje način da se osobina određene pojave jače istakne tako što će se ta pojava dovesti u vezu sa nekom naizgled udaljenom pojavom.

Svako poređenje sastoji se od tri elementa:

  1. od onog što se poredi;
  2. od onog sa čim se poredi;
  3. od zajedničke osobine.

Posebna vrsta poređenja je slovenska antiteza. U pitanju je stilska figura koja se najčešće upotrebljava u narodnoj književnosti. Jedan od najpoznatijih primera slovenske antiteze jesu uvodni stihovi „Hasanaginice”:

Šta se b’jeli u gori zelenoj?

Al’ je snijeg, al’ su labudovi?

Da je snijeg, već bi okopnio,

Labudovi već bi poletjeli;

Nit je snijeg nit su labudovi,

Nego šator age Hasan-age.

Slovenska antiteza se izvodi postupno: najpre se postavlja pitanje da li je nešto što se priviđa istinito (Šta se b’jeli u gori zelenoj? / Al’ je snijeg, al’ su labudovi?), zatim se daje negativan odgovor (Da je snijeg, već bi okopnio / Labudovi već bi poletjeli) i potom se pruža tačno obaveštenje (Nit je snijeg nit su labudovi / Nego šator age Hasan-age.) Takođe, stilske figure u pesmi „Boj na Mišaru” javljaju se u okviru slovenske antiteze, u kojoj je cela pesma ispevana: Kulinova ljuba postavlja pitanja gavranovima, koji je demantuju i otkrivaju joj pravu istinu.

Metafora. Ova stilska figura je veoma bliska poređenju. Zapravo, metafora je skraćeno poređenje. Jednostavnim izbacivanjem sveze kao dobićemo metaforu:

  • junak hrabar kao lav (poređenje);
  • junak je lav (metafora).

Dakle, reč lav je ovde metafora i služi da označi junakovu snagu, hrabrost, srčanost. Ona se može upotrebljavati umesto reči junak i tako dobija novo značenje.

  • Umesto „Gde si, junače?”, govornik će reći „Gde si, lave?”.

Metafora se ne sreće samo u književnosti, ona je izuzetno česta u svakodnevnom govoru:

  • skresati u brk (reći nekom sve što mislimo o njemu);
  • baciti peglu (povratiti).

Metonimija. Reč je o zameni prave reči novom na osnovu stvarnog odnosa koji postoji među njima. Za razliku od metafore, u kojoj se zamena vrši na odnosu sličnosti, kod metonimije ona počiva na stvarnoj bliskosti i logičnoj povezanosti.

Najvažniji vidovi povezanosti zahvaljujući kojima su metonimije moguće su:

  • uzrok i posledica (dići sidro – krenuti);
  • oruđe i radnja (hteti hleba bez motike – želeti nešto bez rada);
  • posuda i sadržina (čaša – piće);
  • građa i od nje načinjena stvar (lisica se uhvatila u gvožđe – upala u kljusu);
  • znak i označena pojava (lovorike – stečena slava).

Hiperbola. Ovo je figura preterivanja koju koristi govornik koji manje ili više preteruje kako bi se snažnije i efikasnije izrazio:

  • manji od makova zrna;
  • „Sve što na Zemlji govori, hoda i osjeća, zastalo je u času djetetovog rođenja.” (Miljenko Jergović, „Dvori od oraha”)

Alegorija. Ova stilska figura predstavlja preneseno značenje, odnosno sve govorne situacije kada se rečima govori jedno, a smisao je sasvim drugačiji. Alegorija predstavlja raskorak između doslovnog i prenesenog značenja. Poznata poslovica „Svaka ptica svome jatu leti.” ne govori zapravo o pticama, već o čovekovoj težnji da se pridruži sebi sličnima. Vodite računa: alegorijom se iskazuje preneseno značenje i ono je uvek jedno, iako skriveno, po čemu ona podseća na zagonetke.

Stilske figure su svuda oko nas

stilske figure i deca

Ovo su neke od najčešće upotrebljavanih figura u srpskom jeziku i primeri koji će vam omogućiti da ih najlakše prepoznate kada se sa njima susretnete u govoru ili tekstu. Jedan od najboljih načina da prepoznate stilske figure jeste da pokušate da ih prepoznate u stihovima omiljenih pevača i pevačica, na stranicima drage knjige, u dragoj pesmi ili svakodnevnom govoru svoje okoline. Zapamtite: stilske figure se javljaju svuda oko nas, a zahvaljujući njihovoj efektnoj upotrebi, jezik je razigran, zanimljiv i originalan.

U ovom tekstu koristili smo se knjigom Ive Tartalje „Teorija književnosti”.


Leave a Comment