Test za roditelje

Test za roditelje

Obrazovne institucije
Obrazovni servisi

Polazak u prvi razred – šta treba znati, kako se pripremiti i šta očekivati od deteta?

/ / Blog, I-IV, Kombinovani, Nacionalni / 31.08.2020

Polazak u prvi razred – šta treba znati, kako se pripremiti i šta očekivati od deteta?

Polazak u prvi razred predstavlja veliku promenu za dete, ali i za celu porodicu. Naime, početak školske godine predstavlja novi stupanj u životnom razdoblju kada dete iz roditeljskog doma i sigurnosti ulazi u nove životne situacije. Polaskom u školu dete menja svoje navike i način života, uključuje se u jednu novu sredinu u kojoj vladaju poseban red i disciplina i osnovu njegove aktivnosti ne čini više igra već plansko sticanje znanja, navika i veština.

Iako većina dece ovo školsko doba prihvati smireno, kao zanimljivu promenu u svom životu, za neke je ono ipak propraćeno različitim strahovima koji utiču na osećaj zadovoljstva, motivaciju za učenje i prenose se na ukupan stav prema školi.

Polazak u prvi razred ne mora biti stres za dete

Vrlo često je polazak u prvi razred veći stres za roditelje nego za dete. Retko kad ćemo čuti dete da nam kaže da brine o tome kako će se snaći u školi i uklopiti sa društvom, ali će nam zato to reći gotovo svi roditelji budućih prvaka. Ovakav stav roditelja, iako nije glasno izgovoren, lako se može preneti i na dete. Ne zaboravimo da smo mi njihovi modeli i da deca prate svako naše ponašanje, neverbalni stav, pa čak i promene u raspoloženju i to usvajaju kao svoje.

Polazak u prvi razred simbolično predstavlja početak procesa gde su roditelji ti koji treba da pomognu deci da se pripreme, uspostave nove navike i prevaziđu početne probleme. Zbog toga je pre svega važno da umirite sebe, ali i da razgovarate sa svojim detetom o tome kako se oseća povodom polaska u školu. Pitajte ga kako zamišlja jedan školski dan, školu i šta se dešava tamo, koje nedoumice ili strahove ima.

Razgovarajte o učiteljici i drugarima, ispričajte kako je vama izgledao polazak u prvi razred, pričajte anegdote iz svojih školskih klupa. Ovaj razgovor ne bi trebalo da se pretvori u monolog roditelja, već je potrebno motivisati dete za razgovor i ostaviti mu dovoljno prostora da vas pita sve što ga zanima o školi.

Razgovarajte sa svojim đakom prvakom o novim obavezama

Veoma važna stvar jeste da ne treba da „plašite” dete školom i obavezama koje ga očekuju. Svakako mu treba reći da ga očekuju školske obaveze, novi drugari i nova znanja, da će savladati nove veštine, da školska pravila treba da se poštuju, da će nekada biti teško ili iskrsnuti neki problem, ali da će uvek imati podršku učiteljice i svojih roditelja. Pitajte ga šta je za njega učenje i zašto mu je to potrebno. Neka dete shvati svrhu postojanja škole i kako će mu škola značiti u životu. Jednostavno, samo razgovarajte i podstičite pozitivne stavove deteta prema školovanju i učenju.

Dete koje stekne neke životne navike i razvije određene sposobnosti pre polaska u školu osećaće se sigurnije u sebe
Ono što je važno naučiti dete pred polazak u prvi razred više se odnosi na njegovu socijalnu i emocionalnu zrelost i osnovne životne veštine nego na učenje deteta da čita, piše, sabira, oduzima itd. Sve ovo će dete svakako naučiti u školi i na času i zbog toga nema razloga za brigu. Od toga je važnije naučiti dete da poštuje druge, da prihvati neuspeh, da sme da pogreši, da bude disciplinovano i slično.

Što se tiče veština, dobro je da dete naučite osnovnim kulturno-higijenskim navikama – da samostalno jede, da se oblači, koristi toalet, briše ruke, da brine o svojim stvarima itd. Takođe ga možete naučiti i neke važne stvari kao što su: ime i prezime (svoje i roditelja), adresa i broj telefona, kako bi dete osećalo određenu vrstu sigurnosti.

Šta kada dete krene u školu?

Pre svega, deca u školu treba da dolaze naspavana i sita. Detetu u prvom razredu neophodno je da spava minimalno 10 sati, što znači da bi trebalo da ide u krevet u 21h kako bi se probudilo na primer u 7h. Režim odlaska na spavanje i sna treba negovati kod deteta, jer ulazi u proces formiranja njegove radne navike. Takođe, važno je da dete doručkuje pre škole i da nastavi da ima uredan raspored obroka (doručak, užina, ručak, užina, večera). Deca su mala i ne mogu kao odrasli da trpe glad. Istraživanja su pokazala da je budnost najveća za vreme drugog časa, ali ukoliko je gladno, dete će tada više razmišljati o tome kada će da jede, počeće da se vrpolji, da bude razdražljivo, a pažnja više neće biti na visokom nivou.

Druga važna stvar jeste navikavanje deteta na obaveze koje škola nosi sa sobom, poput učenja i domaćih zadataka. Bilo bi dobro da roditelji sa detetom naprave zajednički plan o tome šta će raditi nakon škole. Odredite u toku dana vremenski period za učenje. S obzirom na to da deca ovog uzrasta mogu efikasno da održe pažnju 30 do 45 minuta, period koji izdvojite za učenje u toku jednog dana ne bi trebalo da bude duži od toga. Duže učenje od 45 minuta, na primer, sat ili dva, nije produktivno i često se pretvori u mučenje i za roditelje i za dete, a dete retko kad zaista nešto uradi.

Uloga roditelja u izradi domaćih zadataka je da pruži podršku, nadgleda proces, bodri dete kad je to potrebno, da ga umereno savetuje i povremeno odgovori na neko pitanje koje mu ono postavi. Dakle, dete domaće zadatke piše samostalno. U početku ćete vi biti inicijator i neko ko pomaže detetu i opominje ga, ali s vremenom, sa puno takta i strpljenja, od deteta zahtevajte da samostalno obavlja svoje obaveze.

Neke škole, pa i naša, imaju produženi boravak gde deca sa učiteljicom uče i završavaju domaći, ali bez obzira na to, roditelji treba da pokažu interesovanje za to šta je dete radilo u školi, da pogledaju školske i domaće sveske i popričaju sa detetom o tome šta mu je bilo lako, šta teško, šta zanimljivo, a šta ne…

Ukoliko je potrebno, da mu još malo pomognu u razumevanju i savladavanju nekog gradiva. Ako je dete napravilo grešku ili loše uradilo domaći, nikako ne cepati ili brisati njegov rad. Na greškama se najbolje uči. Pokazati mu šta je greška, napraviti pauzu, pa kasnije ili sledećeg dana podstaći ga da se potrudi i tako redom.
Polazak u prvi razred je proces gde je važno da ne zaboravite da uvek pohvalite svoje dete. Dajte mu do znanja da vaša ljubav prema njemu ne zavisi od njegovog školskog uspeha i ponašanja.

Dakle, od početka školovanja učimo dete da formira radne navike. Ako se svakog dana u isto vreme i na istom mestu radi jedna aktivnost, za tri nedelje možemo očekivati da se stvori navika. Najveća greška roditelja prvaka je što preuzimaju obaveze svog deteta na sebe. Ako dete ima domaći, vi ste tu da ga podsetite da ga uradi, da mu objasnite ako mu nešto nije jasno, ali ne smete vi da radite domaći umesto njega, čak i ako bi se to mnogo brže završilo.

Odnos sa vršnjacima je nešto što se uči i na čemu se radi

Deci u ovom periodu veoma je važno da imaju društvo i lako ostvaruju prijateljstva. Kako biste dobili sliku o društvenom životu svog deteta u školi, dobro je da u razgovor o školi ubacite i pitanja o odnosima sa drugom decom. Pitajte ga s kim se druži, s kim sedi, da li ima simpatiju, kako provodi odmor… ovo će vam omogućiti da steknete dobar uvid u to kako se vaše dete uklopilo u vršnjačku grupu, ali i da još više produbite odnos poverenja sa njim.

Iako se u prvom razredu retko kad dešava da postoje neka neslaganja u odeljenju, pripremite svoje dete i za ove situacije. Recite mu da, ukoliko postoji neki problem, jasno kaže šta mu smeta, da napusti situaciju koja mu ne odgovara i da obavesti učiteljicu ili vas o onome što se događa. Takođe ga naučite da poštuje svoje drugare, da se ne ruga i ne uzvraća istom merom ukoliko se drugi tako ophode prema njemu.

Ono što je savet jeste da, kada primetite da se vaše dete združilo sa određenom decom u školi, organizujete i neko okupljanje van škole. Upoznajte drugare svog deteta i njihove roditelje, time stvarate odličnu zaštitnu i podsticajnu mrežu svog deteta.

Relacije učiteljica–učenik i učiteljica–roditelj treba shvatiti odvojeno

Zadatak učiteljice je da kreira atmosferu u kojoj će deca kroz rad i igru usvojiti određene sadržaje. Aktivnosti su tako organizovane da deca stvaraju u učionici, rade u grupama, pričaju, takmiče se i kroz sve to uče. Sve u učionici usmereno je na učenika, a učiteljica je osoba sa iskustvom koja prilagođava metodologiju i tempo rada tako da odgovora napretku učenika.

U većini slučajeva deca ostvaruju dobar odnos sa učiteljicom. Pored roditelja, učiteljica postaje još jedna figura autoriteta u dečjem životu. Za većinu dece majka je najlepša žena na svetu, tata najhrabriji, a učiteljica najpametnija. Zbog toga, ukoliko ste vi kao roditelji nezadovoljni učiteljicom, nije dobro da to nezadovoljstvo iznosite otvoreno pred detetom. Ukoliko postoji neki problem sa učiteljicom ili dođe do nekih nesuglasica između vas i učiteljice, to treba rešiti bez znanja deteta, direktno sa učiteljicom ili obraćanjem školskom pedagogu, psihologu ili direktoru. Jedan od najvažnijih principa je usaglašen stav porodice i škole.

Šta kada dete smišlja izgovore da ne ide u školu?

Prošao je prvi dan škole, prva nedelja, druga nedelja, utisci su se slegli, a dete počinje da odbija da ide u školu. Smišlja različite izgovore, neće da ustane, neće da se obuče, tvrdi da mu je muka, povraća, odbija da ide u školu itd.
Deca uglavnom prave ovakve scene prve ili druge nedelje škole. Kasnije ih bude sramota od drugara ili se priviknu na obavezu. U ovakvim situacijama najpre treba ispitati da li dete zaista ima neke somatske tegobe i da li mu je zaista loše (ukoliko se utvrdi da jeste, obavićete posetu lekaru), a nakon toga bi trebalo porazgovarati sa detetom da li postoji neki razlog zbog kog odbija da ide u školu, da li je taj razlog u školi ili je nešto drugo. Razgovarajte sa učiteljicom o mogućim problemima, ali pri svemu tome istrajavajte u objašnjenju da u školu mora da se ide i da, ukoliko se tegobe nastave u školi, može da se obrati učiteljici, koja će vas obavestiti. Na ovaj način vi nudite rešenje, ali to rešenje ne znači da se neće ići u školu.
Pokažite detetu da je voljeno kroz organizaciju zajedničkog vremena – to će ga učiniti sigurnim u sebe
Ne zaboravite da je dete koje je pošlo u školu i dalje samo dete. Sa školskim obavezama i učenjem neće nestati njegova želja za igrom i igračkama. Učenik je još jedna njegova uloga, a ne njegov jedini identitet. Zato ne kažnjavajte dete za lošu ocenu, imajte u vidu da su ocene prolazne, a da su razvijanje samopouzdanja, pravih vrednosti i radnih navika i podsticanje talenata deteta i njegovih dobrih osobina zapravo mnogo važniji. Iskoristite svaku priliku za zajedničko druženje, za neku zajedničku aktivnost. Takvi trenuci pružaju detetu osećaj sigurnosti, daju do znanja da vam je važno, da je voljeno.

Katarina Mladenović, psiholog u Savremenoj osnovnoj školi


Leave a Comment